ТРАГОМ КАПИТАЛНЕ МОНОГРАФИЈЕ „СРПСКЕ СВЕТИЊЕ У РУМУНИЈИ” МАЈСТОРА ФОТОГРАФИЈЕ СТАНКА КОСТИЋА Баштина у објективу Застрашујуће је и оптужујуће колико се у широј јавности посткомунистичке Србије мало зна о српском националном и сакралном наслеђу у Румунији. О миленијумском присуству Срба на том простору и великом доприносу тамошњим културно-цивилизацијским дометима. О манастирима Базјаш и Златица из XIII, Кусић и Свети Ђурађ из XV, Бездин из XVI века. О 27 храмова у Темишварском намесништву, 16 у Арадском, 13 у Соколовачком. О Епархијском двору и ризници у Темишвару. О томе зашто је Срба данас тамо, званично, само 18.000... Сада све то имамо пред собом, укоричено. Неко нас је подсетио на страхоте нашег заборава. Оно што нису урадили држава и црква, институције науке и културе, плаћени заштитари, јесте један човек, подвижник. Сам
Пише: Алекса Комет
Фото: Станко Костић
Много пута нам се обило о главу то што олако заборављамо где све Срби живе и какве су трагове оставили за собом, какву баштину. То што пренебрегнемо да живимо у епохи у којој се ништа више не подразумева, те да кривотворења и злоупотребе треба непрестано, увек изнова, спречавати и поништавати. Горка и опомињућа искуства имамо из Српске Крајине, Приморја, Хрватске, Мађарске, делова Босне, Јужне Србије (Македоније), све више и из Црне Горе. Примера српског системског немара је много, али овом приликом, подстакнути једном књигом и једним личним прегнућем, указујемо на овај: Румунија. На том великом простору, од 1859. обједињеном под именом Румунија, Срби непобитно живе више од хиљаду година. Њихов допринос тамошњим културно-историјским и цивилизацијским дометима је велики, често и пресудан. У дугом временском периоду, нарочито у раздобљу комунизма, били су изложени затирању, расељавању, асимилацији и насилној румунизацији. Ипак, и данас их тамо има, њихове драгоцене баштине још и више, тако да представљају најстарију српску дијаспору. Застрашујуће је и оптужујуће колико се у широј јавности данашње Србије о томе мало зна и мало говори.
ЗНАКОВИ И ПУТОКАЗИ
У раном средњем веку Срби су се на ове просторе досељавали у таласима, а тај процес био је нарочито јак од половине ХVIII века. Тада је велики број Срба населио не само румунске, већ и просторе околних земаља, од Мађарске до Русије. Постоје подаци да се крајем ХV века само у Темишвар доселило око педесет хиљада људи из Србије, повлачећи се пред турском најездом. Неки од историчара тврде да су се такве сеобе учестало понављале у вековима који су следили.
Срби су у Румунији оставили јасне трагове свог постојања. Где год да су се затицали, одмах су градили цркве и манастире, али њихове трагове налазимо и у језику, топонимима, начину живота, градитељству, духовној и материјалној култури. Многи од тих трагова до данас су видљиви, па утолико више чуди чињеница да се добар део наше јавности изненађено сусреће са веома богатим српским наслеђем у Румунији. У то име многи би могли да се присете српске епске поезије, прича и легенди о хајдуцима, или историјских података о томе да су Срби прелазили Дунав, Тамиш, Мориш и одлазили међу своје, склањајући се од турског зулума. Много је примера да су Срби са тих простора долазили у Србију да учествују у бунама против Турака и у борбама за ослобођење. Део српске историјске заоставштине у Румунији је уништен у дугим и бурним временима, али оно што је остало представља реалан путоказ за сваког ко жели да спозна још по неку страницу историје свог народа. Добар сапутник на том путу могу бити дела неких наших истакнутих историчара, хроничара и историчара уметности, којима се у новије време придружио и фотограф Станко Костић монографијом Српске светиње у Румунији. Ово дело сликовито предочава богатство српског наслеђа у Румунији, пре свега оног духовног и сакралног, јер је аутор обишао све српске цркве и манастире на територији Румуније и о њима сачинио драгоцену фото документацију. Следећи странице његове књиге, као траг поузданих корака, почињемо да обилазимо старе српске светиње на територији Румуније – цркве и манастире, те истрајне међаше на размеђима памћења и заборава.
Тако долазимо до манастира Базјаш који предање помиње још 1200. године и везује његово оснивање за Светог Саву и његов боравак северно од Дунава почетком ХIII века. Кроз историју манастир је много пута тешко страдао, а данашњи изглед дугује обнови из 1860. године, коју је помогла и породица Обреновић. За Светог Саву се везује и подизање манастира Златица, 1225. године. Ово место се иначе сматра најстаријим у Дунавској клисури. Предање је тешко доказати, па се поузданијим чине подаци да је основан крајем ХV века. Обнавља се и припрема за обнову манастирског живота. Манастир Сенђурђ такође по предању сеже у дубоку прошлост, али се кроз сачувана документа може пратити од краја ХV века. Овај бисер српске духовности плени иконописом и олтарском преградом. Запустео у периоду комунистичке власти, сада је обновио богослужења, а у току је обнова цркве и конака. Манастир Бездин грађен је од 1539. Са снажним култом Богородице Бездинске, развио се у велику светињу и духовну ризницу српског народа. Подизање манастира Кусић везује се за породицу Бранковић с краја ХV века. И овај духовни центар је много пострадао кроз историју. Обновљен је тек 1930, али је поделио тешку судбину многих верских објеката у Чаушескуово време и сада чека на потпуну обнову.
ТЕМИШВАРСКИ БИСЕРИ
Темишвар је град који за свој успон дугује управо српском народу. У њему су више него јасна српска обележја, при чему се посебно истичу Саборни храм и Епископски двор, обновљени крајем ХVIII века. Срби су желели да овај храм буде огледало њихове националне постојаности, па су у њега уложили велика средства. Украшавање и уметничко обликовање поверили су сликарима Стефану Тенецком и Константину Данилу, тада славним. У исто време у граду и околини подигнут је велики број цркава, задужбина, просветних и културних добара. Темишварска епископија је током дугог трајања имала на свом челу велики број истакнутих личности, које су дале изузетан допринос очувању српског националног бића у народу. Вреди истаћи Исаију Ђаковића, Јоаникија Владисављевића, Георгија Поповића. Не сме се изгубити из вида да су се у овом граду развијали и образовали значајни културни ствараоци српског народа попут Стерије Поповића, Ђуре Јакшића, Доситеја Обрадовића, Теодора Радичевића, Димитрија Тирола, Милоша Црњанског. Темишвар је дао осниваче Матице српске, Прве српске гимназије у Новом Саду, Првог српског лекарског друштва и многих других значајних српских установа.
Посебан украс граду дали су српски задужбинари и добротвори, који су пресудно утицали на оснивање и рад многих просветних и културних установа. Традицију српских школа данас наставља Теоријска гимназија „Доситеј Обрадовић”, за коју се каже да је расадник српске културе и просвете у Румунији. Када је већ помињемо, треба истаћи да је, нажалост, у Тамишком, Арадском и округу Караш Северин остало још само шест српских основних школа. Заједно са гимназијом долазимо до броја од само 230 ђака који уче на српском језику. После Другог светског рата постојало је око шездесет српских школа, са око девет хиљада ђака.
Темишвар је и средиште намесништва којем припада 26 цркава и једна капела. Из њега се не може отићи уколико се не обиђе Епархијски двор са ризницом коју чине иконе, иконостаси, богослужбени предмети, као и књиге из резиденције, манастира и цркава Темишварске епархије. Место на коме се налази овај објекат некада је представљао центар града на коме до 1920. године практично није било Румуна. Сада је ситуација сасвим другачија.
АРАДСКО И СОКОЛОВАЧКО НАМЕСНИШТВО
Арад је такође град који су на себи својствен начин украсили Срби. Посебно се могу издвојити породице Јанић, Алексић и Табаковић. Први су били сјајни вајари дуборесци, други су се истицали као знаменити иконописци, док је трећима припадало обележје врсних пројектаната и архитеката. Деловање ових породица несумњиво је обогатило српску културу и уметност, не само на простору Арада већ и много шире. Када се томе дода чињеница да је у овом граду поникао Сава Текелија, велики српски културни прегалац и добротвор, онда се ствара јаснија слика изузетног потенцијала којим су располагали Срби на овим просторима. Треба, наравно, подсетити и на то да је Арад центар намесништва које обухвата 15 српских цркава и једну капелу.
Соколовачко намесништво обухвата 13 цркава, али се због објективних разлога не намеће великим бројем сачуваних уметничких радова. Мисли се пре свега на поделу богомоља између Српске и Румунске цркве, на реалне финансијске прилике и изградњу хидроелектране „Ђердап”, као и на популациону политику после Другог светског рата. Све је то утицало на мањи обим репрезентативних дела црквене уметности, међу којима ипак треба истаћи радове Стевана Алексића и Фрање Вајнхепла. Указали смо тек на неке од видљивих српских трагова, пре свега у румунском делу Баната, мада их има по читавој Румунији. У тој суседној земљи, према последњем попису, живи тек нешто више од 18.000 Срба. Несумњиво је да их има знатно више, али је процес асимилације, настављен и после епохе комунизма, увелико одмакао. Они који још увек чувају снажне рефлексе свог порекла улажу велике напоре да сачувају српски дух, организовањем бројних манифестација, фестивала, сајмова, издавањем часописа. Све то, међутим, има ограничен домет. Без озбиљне и систематичне подршке матичне државе Срби у Румунији неће се још дуго одржати. При том се не мисли толико на новчану, колико на просветну и подршку у домену културе. Ако се томе и другде не буде приступило, ускоро ћемо имати довољно разлога да се српством бавимо само у уским оквирима србијанства, на шта гласно опомињу мудри људи нашег времена. Небрига о сопственом народу, наслеђу и традицији велики је и скуп грех. Ни један народ који је то себи допустио није избегао да плати превисоку цену. Неће ни Срби ако се не присете свога заборава!
***
Посвећени труд Станко Костић (Пожаревац, 1964). Основну и средњу школу завршио у Петровцу на Млави, студије информатике у Београду. Фотографијом се бави од школских дана. Излагао на више од 100 колективних и 50 самосталних изложби у земљи и иностранству (Етнографски музеј, Конак кнегиње Љубице, Руски дом, Галерија науке и технике САНУ у Београду, Палата Савета Европе у Стразбуру, Институт за антропологију и етнологију у Варшави, Музеј народне уметности у Отрембусима код Варшаве, Војводски дом Кијелце у Пољској, народни музеји у Врању, Пожаревцу, Крагујевцу, регионални и завичајни музеји у Пироту, Петровцу, Неготину, Сирогојну...). Добитник три годишње награде УЛУПУДС-а, Признања „4. јун” општине Петровац, Прве награда за колекцију слајдова и колекцију фотографија на Међународном салону ЖИСЕЛ, Грамате Епархије браничевске...
Фотографије објавио у низу српских и иностраних часописа, монографија и књига. Аутор више од 30 тематских календара из српске баштине („Стари занати”, „Стара српска одликовања”, „Скулптуре и пластика на фасадама београдских здања”, „Народна архитектура Источне Србије”, „Природа долине Млаве”, „Шесто година Манастира Манасија”, „Трајање. Ношње и обичаји”, „Природа Србије – између светлости и сенке”...). Бави се српском културом и традицијом, укључујући и ону ван данашње Србије (Сентандреја, Румунија, Хрватска, Хиландар...).
Живи и ради у Београду. Ожењен Снежаном, са којом има Јелену и Александру.
***
Благо Монографијом „Српске светиње у Румунији” обухваћени су манастири Бездин (XVI век), Базјаш (XIII век), Кусић (XV век), Златица (XIII век), Свети Ђурађ или Сенђурђ (XV век). Ту је и двадесет седам храмова Темишварског архијерејског намесништва, шеснаест из Арадског намесништва, тринаест из Соколовачког. Посебно поглавље посвећено је Епархијском двору и ризници у Темишвару.
Уз фотографије Станка Костића је текст Дејана Радовановића. Уводну реч написао је Његово Преосвештенство епископ будимски и администратор Епархије темишварске Лукијан, а предговор проф. др Миодраг Јовановић. Издавач је Покрајински завод за заштиту споменика културе у Новом Саду, године 2013.
***
Сабирање
„У новембру 2003, истражујући културу Срба насталу после Велике сеобе, дошао сам у Сентандреју. Ту сам се упознао са Његовим Преосвештенством епископом Лукијаном, од кога сам сазнао за духовно благо Срба на простору Румуније. Вољом Божјом, на позив и са благословом владике Лукијана, одлазим у Темишварску епархију у марту 2004. Отварају ми се врата за истраживање српског духовног блага на овом простору. Током 2004. и 2005. посетио сам све српске цркве и манастире на тлу Румуније и о њима сачинио богату фото-документацију, коју сам касније обрадио и архивирао уз помоћ професора Миодрага Јовановића. Та грађа остала је само у личној архиви осам година, све док се за њу нису заинтересовали људи из Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Петроварадину...” (Станко Костић)
***
Опомена
„Видимо да је наша давна историја тамом прекривена, а сви кривимо старе наше што нијесу ништа писали и нама оставили. А видимо и то да ће потомство наше тако исто нас кривити ако му сад што не напишемо и не оставимо.” (Вук Караџић)
Много пута нам се обило о главу то што олако заборављамо где све Срби живе и какве су трагове оставили за собом, какву баштину. То што пренебрегнемо да живимо у епохи у којој се ништа више не подразумева, те да кривотворења и злоупотребе треба непрестано, увек изнова, спречавати и поништавати. Горка и опомињућа искуства имамо из Српске Крајине, Приморја, Хрватске, Мађарске, делова Босне, Јужне Србије (Македоније), све више и из Црне Горе.
Примера српског системског немара је много, али овом приликом, подстакнути једном књигом и једним личним прегнућем, указујемо на овај: Румунија. На том великом простору, од 1859. обједињеном под именом Румунија, Срби непобитно живе више од хиљаду година. Њихов допринос тамошњим културно-историјским и цивилизацијским дометима је велики, често и пресудан. У дугом временском периоду, нарочито у раздобљу комунизма, били су изложени затирању, расељавању, асимилацији и насилној румунизацији. Ипак, и данас их тамо има, њихове драгоцене баштине још и више, тако да представљају најстарију српску дијаспору. Застрашујуће је и оптужујуће колико се у широј јавности данашње Србије о томе мало зна и мало говори.
Део српске историјске заоставштине у Румунији је уништен у дугим и бурним временима, али оно што је остало представља реалан путоказ за сваког ко жели да спозна још по неку страницу историје свог народа. Добар сапутник на том путу могу бити дела неких наших истакнутих историчара, хроничара и историчара уметности, којима се у новије време придружио и фотограф Станко Костић монографијом Српске светиње у Румунији. Ово дело сликовито предочава богатство српског наслеђа у Румунији, пре свега оног духовног и сакралног, јер је аутор обишао све српске цркве и манастире на територији Румуније и о њима сачинио драгоцену фото документацију.
Следећи странице његове књиге, као траг поузданих корака, почињемо да обилазимо старе српске светиње на територији Румуније – цркве и манастире, те истрајне међаше на размеђима памћења и заборава.
Златица, 1225. године. Ово место се иначе сматра најстаријим у Дунавској клисури. Предање је тешко доказати, па се поузданијим чине подаци да је основан крајем ХV века. Обнавља се и припрема за обнову манастирског живота. Манастир Сенђурђ такође по предању сеже у дубоку прошлост, али се кроз сачувана документа може пратити од краја ХV века. Овај бисер српске духовности плени иконописом и олтарском преградом. Запустео у периоду комунистичке власти, сада је обновио богослужења, а у току је обнова цркве и конака. Манастир Бездин грађен је од 1539. Са снажним култом Богородице Бездинске, развио се у велику светињу и духовну ризницу српског народа. Подизање манастира Кусић везује се за породицу Бранковић с краја ХV века. И овај духовни центар је много пострадао кроз историју. Обновљен је тек 1930, али је поделио тешку судбину многих верских објеката у Чаушескуово време и сада чека на потпуну обнову.
Темишвар је град који за свој успон дугује управо српском народу. У њему су више него јасна српска обележја, при чему се посебно истичу Саборни храм и Епископски двор, обновљени крајем ХVIII века. Срби су желели да овај храм буде огледало њихове националне постојаности, па су у њега уложили велика средства. Украшавање и уметничко обликовање поверили су сликарима Стефану Тенецком и Константину Данилу, тада славним. У исто време у граду и околини подигнут је велики број цркава, задужбина, просветних и културних добара. Темишварска епископија је током дугог трајања имала на свом челу велики број истакнутих личности, које су дале изузетан допринос очувању српског националног бића у народу. Вреди истаћи Исаију Ђаковића, Јоаникија 
Владисављевића, Георгија Поповића. Не сме се изгубити из вида да су се у овом граду развијали и образовали значајни културни ствараоци српског народа попут Стерије Поповића, Ђуре Јакшића, Доситеја Обрадовића, Теодора Радичевића, Димитрија Тирола, Милоша Црњанског. Темишвар је дао осниваче Матице српске, Прве српске гимназије у Новом Саду, Првог српског лекарског друштва и многих других значајних српских установа.
нажалост, у Тамишком, Арадском и округу Караш Северин остало још само шест српских основних школа. Заједно са гимназијом долазимо до броја од само 230 ђака који уче на српском језику. После Другог светског рата постојало је око шездесет српских школа, са око девет хиљада ђака.
Арад је такође град који су на себи својствен начин украсили Срби. Посебно се могу издвојити породице Јанић, Алексић и Табаковић. Први су били сјајни вајари дуборесци, други су се истицали као знаменити иконописци, док је трећима припадало обележје врсних пројектаната и архитеката. Деловање ових породица несумњиво је обогатило српску културу и уметност, не само на простору Арада већ и много шире. Када се томе дода чињеница да је у овом граду поникао Сава Текелија, велики српски културни прегалац и добротвор, онда се ствара јаснија слика изузетног потенцијала којим су располагали Срби на овим просторима. Треба, наравно, подсетити и на то да је Арад центар намесништва које обухвата 15 српских цркава и једну капелу.
Указали смо тек на неке од видљивих српских трагова, пре свега у румунском делу Баната, мада их има по читавој Румунији. У тој суседној земљи, према последњем попису, живи тек нешто више од 18.000 Срба. Несумњиво је да их има знатно више, али је процес асимилације, настављен и после епохе комунизма, увелико одмакао. Они који још увек чувају снажне рефлексе свог порекла улажу велике напоре да сачувају српски дух, организовањем бројних манифестација, фестивала, сајмова, издавањем часописа. Све то, међутим, има ограничен домет. Без озбиљне и систематичне подршке матичне државе Срби у Румунији неће се још дуго одржати. При том се не мисли толико на новчану, колико на просветну и подршку у домену културе. Ако се томе и другде не буде приступило, ускоро ћемо имати довољно разлога да се српством бавимо само у уским оквирима србијанства, на шта гласно опомињу мудри људи нашег времена. Небрига о сопственом народу, наслеђу и традицији велики је и скуп грех. Ни један народ који је то себи допустио није избегао да плати превисоку цену. Неће ни Срби ако се не присете свога заборава!
Станко Костић (Пожаревац, 1964). Основну и средњу школу завршио у Петровцу на Млави, студије информатике у Београду. Фотографијом се бави од школских дана. Излагао на више од 100 колективних и 50 самосталних изложби у земљи и иностранству (Етнографски музеј, Конак кнегиње Љубице, Руски дом, Галерија науке и технике САНУ у Београду, Палата Савета Европе у Стразбуру, Институт за антропологију и етнологију у Варшави, Музеј народне уметности у Отрембусима код Варшаве, Војводски дом Кијелце у Пољској, народни музеји у Врању, Пожаревцу, Крагујевцу, регионални и завичајни музеји у Пироту, Петровцу, Неготину, Сирогојну...). Добитник три годишње награде УЛУПУДС-а, Признања „4. јун” општине Петровац, Прве награда за колекцију слајдова и колекцију фотографија на Међународном салону ЖИСЕЛ, Грамате Епархије браничевске...
Монографијом „Српске светиње у Румунији” обухваћени су манастири Бездин (XVI век), Базјаш (XIII век), Кусић (XV век), Златица (XIII век), Свети Ђурађ или Сенђурђ (XV век). Ту је и двадесет седам храмова Темишварског архијерејског намесништва, шеснаест из Арадског намесништва, тринаест из Соколовачког. Посебно поглавље посвећено је Епархијском двору и ризници у Темишвару.
